šumska ljubičica

Mirisna ljubičica - šumska ljubičica

Mirisna ljubičica (Viola odorata), u narodu poznata i po nazivima divlja ljubičica, šumska ljubičica, fijolica, plava ljubičica, melekuša, jedan je od vesnika proleća. Iako nalik na afričku ljubičicu ne treba je poistovećivati sa njom, jer su to dve različite vrste, koje ne spadaju u istu porodicu biljaka. Kao samonikla biljka raste u svetlim listopadnim šumama, na rubovima šuma ili na proplancima, među žbunjem i šikarom, uz puteve, pored obale reka i potoka. Od davnina je poznata kao lekovita biljka. Može da se gaji u vrtu kao baštenska biljka.

Viola odorata spada u rod Viola, porodicu Violaceae.

Mirisna ljubičica je višegodišnja zeljasta biljka, visoka do 10 cm. Potiče iz Evrope, ali se proširila i u druge krajeve sveta. U tlu ima žuto-braon kvrgavi podanak sa korenčićima nalik na dlake.

Listovi mirisne ljubičice nalaze se na veoma dugim peteljkama. Oni su zaokruženi, blago nazubljeni, pri osnovi srcoliki.

Od marta do maja mirisna ljubičica cveta, a ponekad ponovo procveta i u jesen. Cvetovi su pojedinačni i nalaze se na dugim drškama. Zavisno od područja na kojem raste njene mirisne latice mogu biti sitne ili krupne, plave, svetloplave, ljubičaste, svetloljubičaste, bele, ili ružičaste boje. U sredini cveta nalazi se kesica u kojoj sazreva sitno tamno seme.

Od davnina se mirisna ljubičica koristi kao lekovita biljka, za lečenje posledica pijanstva, slabog vida i glavobolje. Kao lek se koristi list, cvet, koren i seme, pa i cela biljka u cvetu sa korenom. Za vreme cvetanja, u proleće se beru cvetovi i suše se u hladu na prozračnom mestu, kako bi se sačuvala njihova boja. Posle cvetanja se beru listovi, seme kada sazri, a korenje u proleće ili jesen kada se nanizano u venac suši na vazduhu.